Na tržištu Srbije nikada nije postojalo više medija, ali istovremeno nikada nije bilo manje slobode izveštavanja i objektivnosti. Taj ogroman broj medija stvara ozbiljan privid slobodnog tržišta informacija. Međutim, sada već bivša vlast je uspela da stavi pod svoju kontrolu skoro sve čemu prosečan čovek može da pristupi u nadi da sazna istinu. Malo je država u kojima je istina toliko subjektivna stvar kao što je u Srbiji bila poslednjih oko 14 godina.

Početna situacija.

Da bismo objasnili trenutnu situaciju prvo se moramo vratiti na početno stanje, otprilike 2011. ili 2012. godine. Nacionalnu frekvenciju su imale sledeće televizije: RTS1, RTS2, Pink, B92, Prva TV, Happy, RTV1 i RTV2. RTS1 i RTS2, kao i RTV1 i RTV2, javni su servisi Srbije, odnosno Autonomne Pokrajine Vojvodine, dok su B92 i Prva bili u vlasništvu Antena grupe iz Grčke. Pink je od svog nastanka bio u vlasništvu Željka Mitrovića, a Happy televizija, nekada isključivo dečja televizija, u vlasništvu je Predraga Rankovića Peconija. Što se tiče provajdera kablovske infrastrukture, tržište je bilo poprilično diverzifikovano. Najveći provajderi su bili SBB, MTS, Kopernikus i Radijus Vektor. Ulazak na tržište štampanih medija je svakako bio najjednostavniji, pa je samim tim tu postojalo najviše opcija za prosečnog konzumenta ovog formata. Najveći brendovi ove branše su bili Politika, Blic, Večernje Novosti, Kurir, Press, Alo!, Informer, Dnevnik, Srpski Telegraf, Novosti itd.

Hijerarhija propagandne mašine.

Aleksandar Vučić, kao veliki stručnjak za medije i marketing, je nedugo po dolasku na vlast shvatio da je vlast moguće održati samo potpunom kontrolom medija. Tako je vladar upregao jednu od najvećih državnih firmi da deli novac svima koji će o njemu povoljno izveštavati, ali tek nakon što je preuzeo primat na tržištu kablovske televizije. Telekom je kupio Radijus Vektor i Kopernikus, dva manja ali značajna operatera. Kopernikus je bio ciljano preplaćen kako bi bivši vlasnik mogao da kupi druge, slobodne, medije. SBB u tom trenutku nije bilo moguće kupiti jer je bio preveliki igrač da bi se lako prodao. Novac koji je Srđan Milovanović dobio prodajom Kopernikusa praktično isti dan ponuđen Antena Grupi kako bi bilo moguće preuzeti B92 i Prva TV. Pošto je ponuda bila daleko veća od realne tržišne vrednosti, Milovanović je bez problema preuzeo navedene televizije. Na čelo javnih servisa vlast postavlja podobne ljude kako bi propagandna priča bila potpunija, dok na čelu Pinka i Happy TV već su bili ljudi spremni da sve urade za dobru novčanu nadoknadu. Sledeći logičan korak je bio kreiranje novih kablovskih kanala koji ne moraju da prate određene standarde i prakse, za razliku od kanala sa nacionalnom frekvencijom. Tako Telekom finansiranjem podstiče kreiranje Kurir TV, Informer TV, Hype TV, Blic TV, K1, Tanjug (prodajom državnog servisa Željku Joksimoviću), Una TV i mnogih drugih. Stavljanjem tržišta pod skoro potpunu kontrolu, jedini slobodni mediji u tom trenutku ostaju N1, Nova S, Sport Klub i pojedini manji koji su bili pod okriljem United Media grupe, iste grupacije koja je vlasnik i SBB provajdera. Telekomov servis za sportski prenos, Arena Sport, nudeći nerealne iznose za prava prenosa svih evropskih fudbalskih liga, praktično gasi konkurentski Sport Klub kojem ostaju pojedina, kod nas manje gledana takmičenja. United Media odlučuje da proda Sport Klub i sva prava koja idu uz taj kanal upravo Areni, jedinom zainteresovanom subjektu. Nedugo nakon toga, bivši Telenor, a sada Yettel kupuje SBB nakon što je United Media odlučila da ne može da izdrži pritisak Telekoma i da je bolje izvući novac. Ništa tu ne bi bilo sumnjivo da Yettel nije najveći strateški partner Telekoma i praktično njihova filijala. Yettel nema svoju kablovsku mrežu u Srbiji, već za sve usluge koristi upravo Telekomovu infrastrukturu. Poslednji korak u Vučićevoj igri moći bio je pokušaj cenzure Nova S i N1 podmićivanjem novih vlasnika, koji su preuzeli medije od United Media. Strani investitori na čelo medija postavljaju Brenta Sadlera, čoveka bliskog Vladimiru Lučiću. Time se krug oko srpskih medija zatvara i oni postaju obična propagandna mašina jednog čoveka i njegove grupacije.

Zaključak:Na kraju, Srbija je dobila tržište na kojem postoji veliki broj medija, ali sve manje stvarne medijske konkurencije. Iza privida raznovrsnosti krije se sistem u kojem se novac, vlasništvo i politički uticaj prepliću do te mere da je objektivno izveštavanje postalo izuzetak, a ne pravilo. Kada nekoliko ljudi odlučuje o tome šta će milioni građana gledati, čitati i slušati, onda više ne govorimo o slobodnom medijskom tržištu, već o monopolu nad informacijama.

Autor: Nemanja V